logotype
logotype
Вести из сомборског намесништва ПДФ Штампа Ел. пошта

ПОЈТЕ БОГУ НАШЕМУ, ПОЈТЕ!

Прву награду за најбоље изведену духовну композицију на фестивалу дечијих хорова Србије - ФЕДЕХО је освојио хор малих појаца Светог Георгија са својим вероучитељем Владом Ђурковићем из Сомбора.

Фестивал је одржан у четвртак, 16. 05. 2013. године у Београду. Композиција из црквене народне појачке традиције "Свјетилен на Пасху" је привукла пажњу стручног жирија и једногласно донела ову награду.{jathumbnail off}

Мали појци се захваљују свима, а прво Музичкој школи у Сомбору и наставници Анђели Јеремић без чијег труда, помоћи и стручних савета наступ малих појаца не би био ни приближно тако успешан. Појачка традиција која се негује код деце која певају у храму Свetog Герогија у Сомбору је опет показала сву лепоту наше црквене културе, духовности и музикалности, а чему посебно доприноси лепота дечијих гласова малих појаца.
"Радујем се, и искрено сам Богу благодаран. Хвала свој деци која су појала."

Вероучитељ Влада Ђурковић

Лугово - На дан Преноса моштију Светога Саве, 19. маја 2013. године, у насељу Лугово крај Сомбора освештан је православни крст - крајпуташ, посвећен Светоме Сави, првом Архиепископу Српском. По благослову Његовог Преосвештества г. Иринеја, Епископа бачког, крст је освештао презвитер Саво Николић, Архијерејски намесник сомборски.

У чину освештавања, оцу Сави су саслуживали протонамесници: Милош Јевросимов, Предраг Билић и Предраг Толимир и презвитери: Срђан Нешић, Бранислав Шијачић, Жељко Васић, Бошко Симић и Брана Влајковић - месни парох. Отац Саво се након свечаног чина освећења крста обратио окупљеном народу истакавши важност крста - крајпуташа. Месни парох Брана Влајковић се захвалио оцу Сави, свештеницима и присутном народу који се у име Светога Саве сабрао на молитви и означио почетак славе која ће се сваке године прослављати на овом месту а у славу празника Преноса моштију Светога Саве.

Радојевићи - У недељу трећу по Васкрсењу Господњем, недељу посвећену женама Мироносицама, у салашима Радојевићи одржан је молитвени скуп ком су се одазвали како садашњи тако и некадашњи житељи овог места. Салаши Радојевићи, који се налазе 17 километара источно од Сомбора, према Сивцу, некада су били прилично насељени многобројним православним породицама. Основни вид занимања ових вредних житеља плодне Бачке равнице било је сточарство и земљорадња, а територија која је земљиштем обухватала ове салаше је била огромна. Усеви које је давала ова плодна равница били су од животног значаја не само за њене житеље, него и за саме грађане Сомбора и околине. Често су време и временске прилике биле од пресудног значаја за благословени род. Стога су првих деценија прошлога века житељи овога места почели размишљати како да молитвено утичу на ове промене. Такође, сад већ и због многобројности домаћинстава, јавила се потреба да имају место које ће их још више зближити и окупити. Стога далеке 1935. године воловима Илије Овцина житељи овога места доносе и подижу црквено звоно у Радојевићима. Исте године, у трећу недељу по Васкрсењу Христовом, заједно са сомборским свештенством и првим кумом Радославом Вукичевићем, окупљају се и молитвено прослављају славу, која се не прекида све до 1940. године када је наступила окупација и када је ово окупљање било забрањено. Овакво стање задржано је и после ослобођења ових крајева, због диктатуре тадашњег пролетеријата, и тако бива све до 1953. - 1954. године звоно је пренешено код Косте Бељанског, а житељи овога места су се упркос забрани, али сада већ на приватном поседу, окупљали на поменути празник све до 1975 године, када је последњи славски кум био Драгослав Мијић. Што због притиска актуелне власти, што због расељавања, скоро да није било више ни житеља овога места, те 1976. године престала је да се одржава ова слава.

Трудом и залагањем презвитера Горана Димића, донедавног пароха салаша Радојевићи, покренута и остварена је иницијатива за обнављањем славске водице у поменутом месту.

2011. године је милошћу и промислом Божјим, а трудом садашњих житеља Радојевића и свих људи добре воље, звоно опет постављено и готово после четрдесет година опет упутило своје молитвене звуке премудром Господу. Опет су житељи, како они који станују и који су се ту у међувремену доселили, тако и они који у срцу носе ово место, као свој једини дом, похрлили на звуке звона и молитвено уз свештенослужење обележили ову црквену славу. Први кум обновљене водице Стеван Симендић јесте и особа која се прихватила обавезе да сваки дан у подне, и када прети неко невреме, звони, обавештава и растерује облаке који би угрозили плодне усеве. Такође поред православних житеља овом молитвеном скупу, као и некада када је тек постављено звоно, одазивају се и житељи римокатоличке вероисповести суседног насељеног места Градине. И као по правилу, кад год би се народ са покајањем и искреношћу вратио Господу и светињи, Господ би то стоструко узвратио. Тако и прошле године када је већина земљишта у околини била изложена немогућој суши, плодна земља Радојевићког атара била је квашена Божјим благословом, а разлика у приносу је била очигледна. Ове 2013. године у поподневним часовима, вечерњу службу и резање славског колача служили су свештеници сомборског храма Светог Георгија, намесник сомборски отац Сава Николић и отац Бранислав Шијачић, са окупљеним народом и овогодишњим кумовима, породицом Никице Радојевића из Стапара. За наредну годину кумства су се прихватили некадашњи староседеоци, породица Стевана Вукичевића из Обзира. Отац Сава Николић је овом пригодом одржао поздравну беседу, упућујући нас на пример ових вредних и истрајних житеља, који су не штедећи себе и свога, обновили како светињу црквеног звона и окупљања око њега и молитвене благодарности, тако и свога духовног препорода.

Катихета Негослав Бељански